Znanje za tri dana

Bio jedan čovek i imao sina. Sin mu poraste za školu, ali u školu neće nikako da krene.
-Neću, neću, pa neću! – plakao je.
Biće-neće, na kraju otac popusti.
Poraste dete u mladića i stasa za ženidbu. Kaže sin ocu:
- Daj mi para sad hoću u školu!
- E, sine moj, sad je kasno. Ti treba da se sada brineš za život, a ne za školu.
- Hoću, hoću, hoću – navaljivao je sin – hoću, i naćiću čoveka koji će me naučiti svemu za tri dana.
- Ne može, i ne postoji takav čovjk- odgovarao ga je otac – ljudi uče i sedamdeset godina pa nauci ne mogu da stanu na kraj.
- Mogu, naci ću ga, daj mi pare!
Otac na kraju pristade i dade mu pare. On krenu na put. Išao je, išao i došao do jednog grada. Ne uđe u grad već sede ispod puta, izvadi iz torbe hleb i poče da jede.

Putem naiđe jedan starac i upita ga:
- Mladiću, gdje si krenuo?
- Idem u svet da tražim čoveka koji će me naučiti znanju za tri dana.
- Ej, ja sam taj čovek, odvešću te na jedno mesto gdje ćeš sve naučiti za tri dana.

Krenuše putem pored grada. Mladić se bio umorio od dugog putovanja i stalno je zastajkivao. Pred veče dođoše do jedne poljane. Velika poljana. Na njoj nigde ništa nema, ni drveta, ni kamena, samo jedna džamija. Krenu onaj čovek prema džamiji i mladić za njim. Otvori on džamiju, uvede mladića i reče mu:
- Sedi ovdje i čekaj dok ja ne dođem.
Ode on. Zatvori vrata za sobom. Osta mladić sam u džamiji. Gledao je bele i prazne zidove. Na nekoliko ćoškova visila je paučina. Iznad prozora bili su ispisani harfovi. Brzo pade noć. Leže ispod prozora i zaspa. Ujutru ga probudi sunce. Ustade i priđe do prozora. Protrlja oci i pogleda napolje. Kad vidi kasapi nose meso na ledjima i vješaju ga ispod prozora. Polovina mesa se začas ucrvlja. Zatim naiđe neki narod i poče da kupuje meso. Jedni kupuju crvljivo, a drugi zdravo. Brzo se rasproda to meso i ponovo posta sve pusto kao što je i pre bilo.

Prođe prvi dan i ništa se više ne pojavi i ne dogodi na pustoj poljani.
Mladić je šetao od zida do zida, jeo suv hleb i zanoćio drugu noć.
I drugo jutro ponovo proviri kroz prozor. Ugleda jednog starca, da starije stvorenje ne može biti, brada mu pala do pojasa, ide i nosi nekakvo ogromno breme na hrbatu. Toliko je veliko da ga niko ne bi mogao ni pomeriti a kamoli nositi. Starac ide poljanom, pogurio se, ali i to mu je malo već svaki čas se savija i kupi slamčice i baca ih povrh sebe.
Mladić gleda i čudi se: “Fala Bogu, kako ovaj starac nosi ovoliki teret i još mu je to malo pa baca novi”, okretao je polako glavu i pratio starca koji zamače sa vidika. Poljana ponovo posta pusta bez igde ičega.

Dođe jutro treće, probudi se mladić i odmah pogleda kroz prozor. Odjednom usred polja stvori se jedna devojka. Lepše na svetu ne beše od te devojke. Stvori se i jedan mladić. Devojka poče da beži poljem, a mladić da je tera. Niti ona može da pobegne, niti on može da je stigne. Trče poljem i tako zamakoše.

Ni tog dana se više ništa nije dogodilo. Pade noć i mladić zanoći. I četvrto jutro pogleda kroz prozor. Pojavi se onaj čovek što ga je doveo do džamije, dođe i otključa vrata.

 

- Jesi li se omrazio?
- Vala dosta.

- Jesi li nešto video?
- Kako da ne. Prvo jutro sam video kasape koji su doneli neko meso ispred prozora i narod koji to odmah kupi. Video sam da se ono meso pretvaralo u dva dela, jedan u crvljivo, a jedan deo u zdravo meso.
- Sinko, nije to bilo crvljivo meso. Sve je bilo ispravno. Ali oni koji su na nepošten način zaradili pare, njima se sveže meso pretvaralo u crvljivo. Oni su te pare zaradili na haram i prevaru – reče čovek, poćuta malo pa upita:

- A šta si video drugo jutro?
- Video sam jednog starca kako nosi ogroman teret. I to mu je bilo malo pa je po poljani skupljao slamčice i bacao ih na sebe.
- Sinko, nije ono nikakav teret ovog sveta – drvo i kamen- vec grehovi koje je zaradio za zivota. On je ubijao ljude, lagao, pljačkao, svašta radio, i sve je to njegovo breme. A nije se popravio i pokajao ni u starosti već je i dalje nepošteno živeo. Ali pošto je bio onemoćao, nije bio u stanju da učini neki veći greh, već mali, pa sakuplja slamčice i baca ih na sebe – objasni mu čovek.

- A trećeg jutra šta si video?

- Trećeg jutra video sam nešto ćudno. Stvori se jedna devojka, a zatim i jedan mladić. Devojka poče da beži a mladić da je tera. Lepše šta od te devojke nisam video. Bežala je poljem a mladić za njom. Niti ona može da pobegne, niti on da je stigne.

- E, i to si video. Ono nije bila devojka već slika ovog sveta. A mladić – to smo mi, naše oči. Mi se borimo da uhvatimo ovaj svet. Stalno jurimo, a on nam izmiče. I tako nam dođe smrt. Oči su uvek gladne – One bi hele sve da uhvate. One teraju našu dušu da čezne.

A sad sinko, – završi čovek – idi kući. To je čitava nauka života. I nemoj da se ogrešiš, da učiniš zlo, da tražiš ono što ne možeš da uhvatiš.

Share and Enjoy

Slični i Povezani Članci:

  • Nema sličnih članaka

Komentari

Powered by Facebook Comments