Voz života – O ljudima koji ulaze u naš život


srećne trenutke ali ima i nezgoda, nesreća i žalosti.
Kad se rodimo zakoračimo u voz. Susrećemo se s ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celog našeg putovanja. Npr. naši roditelji. Nažalost, istina je sasvim drugačija. Kad-tad, oni će sići s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, nežnosti, prijateljstva i društva.
Međutim, u voz će ući druge osobe koje će nam biti jako važne. To su naša braća i sestre, naši prijatelji i ljudi koje ćemo sresti i zavoleti u svom životu.
Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku šetnju. Drugi pak u svojoj vožnji kroz život nalaze samo žalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoći.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu čeznju. Mnogi nas sunovraćuju u duboku nevolju. Mnogi ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam najdraži negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu našeg putovanja. Naravno , to nas ne sprečava da na sebe preuzmemo teškoće putovanja i samoće i da ih potražimo i da pokušamo da se smestimo u njihov vagon. Dešava se i to da ne možemo da se smestimo blizu njih jer je mesto već neko drugi zauzeo .

I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci neće vratiti. Pokušajmo od svog putovanja kroz život da učinimo najbolje što možemo. Pokušajmo da sa svima iz voza budemo u miru. Pokušajmo u svakom od njih da vidimo najbolje što je u njima. Setimo se toga da na svakom delu životnog koloseka, neko od saputnika može “skliznuti” i da su mu potrebne naše simpatije i razumevanje. I nama se može desiti da “skliznemo” s koloseka. I nadamo se da će se naći neko ko će da nas razume.

Najveća misterija putovanja je ta što ne znamo kad ćemo tačno izaći iz voza isto kao što ne znamo ni kada će da siđu naši saputnici, čak ni oni koji sede pored nas.
Biću veoma tužna kad budem morala da siđem iz voza. Verujem da će veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Međutim gajim nadu da će doći glavini kolosek. Tada ću videti kako svi oni pristižu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To će me silno obradovati. Biću srećna i zbog činjenice da sam im pomogla da povećaju svoj putni prtljag položivši u njemu prave sadržaje.

Pokušajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sedište koje će u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi čeznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima želim srećno i prijatno putovanje.

Share and Enjoy

Slični i Povezani Članci:

Komentari

Powered by Facebook Comments