Govor Stiv Džobsa na Stanford univerzitetu 2005.g

Stay hungry. Stay foolish!

Ovo su ključne reči govora Stiva Džobsa (Steve Jobs) osnivača Apple Computers-a i savremenog gurua IT industrije, koji je održao 12 juna 2005-e godine studentima diplomcima Stanford univerziteta.

Ovo su snažne reči genijalnog čoveka koji je stvorio računarsku revoluciju, koji je osmislio čuveni Macintosh PC, popularan danas kao Mac, zatim I Pad, I Pod, neverovatni I Phone. Čovek koji je stvorio Apple kulturu i Apple life style. Zatim, Steve Jobs je čovek koji je stvorio studio za digitalnu animaciju Pixar Animation i kultne digitalne filmove kao što su Toy Story i efekte za mnoge druge čuvene filmove, zahvaljujući delom i kaligrafiji i tipografiji koju je izučavao. Ovo je govor čoveka koji je osmislio i doveo svoj život do vrhunskih visina.

Snažne 3 životne priče Stiva Džobsa koje nam je ispričao u ovom govoru, uspeh i pad, ljubav i vera, snaga i istrajnost, kreativnost i patnja, život i smrt, prepliću se u govoru koji odiše mudrošću, snagom i voljom. Nezaboravna priča jednog stvarno velikog čoveka današnjice.

Pogledajte i poslušajte. Uvek se naježim kada ga čujem.

Ostani gladan – znanja i istraživanja. Ostani šašav – duhom i verom.

Govor preveden na srpski jezik:

” Hvala vam! Osećam se počastvovano što sam večeras prisutan na ceremoniji dodele diploma na jednom od najvećih univerziteta u svetu. Istini za volju, nisam nikad diplomirao na koledžu i ovo je najdalja tačka do koje sam ikada dospeo kada je u pitanju diplomiranje na fakultetu.

Danas vam želim ispričati tri priče iz svoga života. To je sve. Nije neka velika stvar. Samo tri priče. Prva priča je o povezivanju tačaka.

Odustao sam od studiranja na Reed Koledžu nakon šest meseci studiranja, posle čega sam studirao vanredno sledećih osamnaest meseci pre nego što sam i zaista odustao. I, zašto sam zapravo napustio studije? Sve je to počelo pre nego sam se rodio. Moja biološka majka je bila mlada, neudata maturantkinja, i kao takva odlučila je da me da na usvajanje. Osećala je veliku potrebu i želju da me usvoje diplomci sa koledža, tako da je sve već bilo pripremljeno za usvajanje od strane advokata i njegove supruge, izuzev toga što su praktično na dan mog rodjenja u poslednjem momentu odlučili da zapravo žele devojčicu. Tako da su moji roditelji, koji su bili na listi čekanja, dobili poziv u sred noći sa pitanjem: “Imamo neočekivano rođenu mušku bebu, da li biste je želeli?” Rekli su :”Zašto da ne?” Moja biološka majka kasnije je otkrila kako majka koja me je usvojila zapravo nije nikada ni diplomirala na koledžu a moj otac nije uspeo završiti niti srednju školu. Odbila je potpisati papire za usvajanje. Popustila je tek nakon nekoliko meseci kada su moji roditelji obećali da će mi obezbediti studiranje na koledžu.

To je bio početak mog života. I sedamnaest godina kasnije, išao sam na koledž, ali sam naivno odabrao koledž koji je bio skup baš kao i Stanford, tako da je sva ušteđevina mojih roditelja koji su pripadali radničkoj klasi potrošena na fakultetsko obrazovanje.

Nakon šest meseci, nisam video nikakve vrednosti u tome. Tako da sam odlučio da odustanem, sa uverenjem da će sve izaći na dobro.Bilo je poprilično strašno u početku, ali gledajući unazad, bila je to jedna od najboljih odluka koje sam ikada napravio. U momentu kada sam odustao, nisam više morao prisustvovati obaveznim časovima koji me nisu interesovali, pa sam počeo uzimati one časove koji su mi se činili daleko interesantnijim.

Nije baš sve bilo tako bajkovito. Nisam imao svoju sobu u kojoj bih mogao prespavati, tako da sam spavao u sobama svojih prijatelja. Uvek sam vraćao flaše od Koka – Kole za koje sam dobijao pet centi da bih mogao kupiti hranu tim novcem, pa sam nedeljom svake večeri pešačio sedam milja da bih barem jednom sedmično dobio dobar obrok u hramu Hare Krišna. Jako sam to voleo! I mnoge druge stvari u koje sam se upustio sledeći svoju radoznalost i intuiciju, kasnije su se ispostavile kao neprocenjive. Da vam dam samo jedan primer.

Reed Koledž je u to vreme nudio verovatno najbolje kurseve kaligrafije u državi. Na svakom posteru kampusa, svakoj etiketi na svakom izlogu videla se prekrasna ručna kaligrafija. Pošto sam odustao od redovnog studiranja na fakultetu i nisam imao obavezu prisustvovanja normalnim časovima, odlučio sam da počnem sa časovima kaligrafije kako bih naučio tu veštinu. Učio sam o Serif i Sans – serif pismima i oblicima slova, o varijetetu i veličini prostora između različitih kombinacija slova, o tome šta je to što štampariju čini velikom. Bilo je to prekrasno, Istorijski i umetnički suptilno u smislu da nauka kao takva sama po sebi nije u mogućnosti sagledati nešto tako, smatrao sam tu stvar fascinantnom.

Ništa od ovoga, ama baš ni po kojoj logici nije moglo biti od nekakve praktične koristi u mome budućem životu. Ali deset godina posle, kada smo dizajnirali prvi Macintosh kompjuter, sve mi se zapravo vratilo nazad, što smo iskoristili u dizajniranju Maca. To je bio prvi kompjuter koji je imao prekrasnu tipografiju. Da nisam nikada išao na taj jedan jedini kurs na koledžu, Mac ne bi nikada imao mnogostruke oblike slova ili proporcionalno odvojene fontove, i kako je Widows zapravo samo kopirao Macintosh, vrlo je verovatno da niti jedan PC ne bi nikada imao fontove.

Da nisam nikada odustao od obaveznih časova, ne bih nikada upisao časove kaligrafije i PC-jevi verovatno ne bi nikada imali tako lepu štamparsku lepezu kao što je imaju.

Naravno, bilo je nemoguće povezivati te dodirne tačke kada sam bio na koledžu, ali je bilo veoma, veoma jasno videti tu vezu 10 godina kasnije. I naravno, ne možete spojiti tačke gledajući život unapred. Morate verovati u nešto, vašu sudbinu, život, karmu, bilo što – zato što verovanje da će te tačke dovesti do povezivanja vaše životne staze, daje vam samopouzdanje da sledite svoje srce, čak i kada vas vodi u dobro istrošenu putanju, i tada nastaje određena razlika.

Moja druga priča je o ljubavi i gubitku. Bio sam sretna osoba. Otkrio sam veoma rano u svom životu što je to što volim raditi. Woz i ja smo pokrenuli Apple u garaži mojih roditelja kada sam ja imao dvadeset godina. Radili smo naporno i teško, i kroz deset godina, Apple je narastao sa nas dvojice iz garaže na dve milijarde vrednu kompaniju sa preko 4000 zaposlenih. Taman što smo izdali našu najnoviju kreaciju, Macintosh, nakon godinu dana, u trenutku kada sam napunio tridesetu, otpušten sam.

Kako možete biti otpušteni iz kompanije koju ste osnovali vlastitim rukama, pitate se? Pa, tokom sve bržeg razvoja i odrastanja Applea, zaposlili smo nekoga za koga smo mislili da je veoma talentovan da vodi kompaniju zajedno sa mnom, i tokom prve godine, stvari su tekle u najboljem redu. Ali nakon toga, naše vizije o budućnosti počele su se razilaziti i sasvim očekivano, imali smo veliki pad. Usled toga, odbor koji je bio na njegovoj strani odlučio je o mom otkazu, tako da sam javno bio izbačen iz kompanije. Stvar na koju sam se fokusirao čitavog života otišla je u nepovrat, sve je bilo grozno. Stvarno nisam znao šta da radim u prvih nekoliko meseci. Shvatio sam da sam izneverio pretnodnu generaciju preduzetnika i da sam olako odustao od dirigentske palice. Sreo sam se sa Davidom Packard-om i Bobom Noyce-om i pokušao sam se izvinuti što sam bio tako loš. Bio sam poput velike javne sramote i čak sam pomišljao na odlazak iz “doline”. Ali nešto me je polagano počelo uzdizati prema gore. Još uvek sam voleo to što sam radio. Obrt događaja u Apple-u nije mnogo promenio stvari. Bio sam odbačen, ali sam još uvek bio zaljubljen u to što sam radio. Tako da sam odlučio krenuti iz početka.

Nisam to video odmah, ali se ispostavilo da je to što sam bio otpušten iz Apple-a bila najbolja moguća stvar koja mi se ikada mogla desiti. Težina uspeha bila je zamenjena lakoćom novog početka. Dobio sam potrebnu slobodu da uđem u jedan od najkreativnijih perioda svoga života. Tokom sledećih pet godina započeo sam kompaniju pod nazivom NeXT, sledeću kompaniju pod nazivom Pixar, gde sam upoznao neverovatnu ženu koja je kasnije postala moja supruga. Pixar je imao ambicije da kreira prvi kompjuterski dizajniran animirani film pod nazivom “Toy Story”, i sada je najuspešniji animacijski studio na svetu.

U neverovatnom preokretu, Apple je kupio NeXT, tako da sam se vratio Apple-u i tehnologiji koju smo dizajnirali u NeXT-u, koja je srce Apple-ove trenutne renesanse, i pored svega – Lorenne i ja imamo predivnu porodicu zajedno.

Prilično sam siguran da se ništa od ovog ne bi desilo da nisam otpušten iz Apple-a. To je bio lek odvratnog ukusa ali ga je pacijent trebao. Nekada vas život udari ciglom u glavu. Ne gubite veru. Uveren sam da je jedina stvar koja me je terala napred ta da sam voleo to što sam radio. Morate pronaći ono što volite. To je istina koja vredi i za rad isto kao i za ljubav. Vaš rad će ispuniti veći deo vašeg života i jedini način da istinski budete zadovoljni je da radite ono za šta verujete da je sjajan i značajan posao, a jedini način da obavljate sjajan i značajan posao je da volite to što radite. Ako to još niste našli, budite uporni, ne odustajte. Kao i sa svim pitanjima srca, znaćete kada ga nađete i kao i svaka druga sjajna veza ona postaje sve bolja i bolja kako godine prolaze. Zato budite uporni. Ne odustajte.

Moja treća priča je o smrti. Kada sam imao 17 godina pročitao sam citat koji je glasio otprilike ovako: “Ako živite svoj život kao da vam je svaki dan poslednji, jednog dana ćete sigurno biti u pravu.” Taj citat me je impresionirao i od tada – sledeće 33 godine, gledao sam u ogledalo svako jutro i pitao se, “Ako bi danas bio poslednji dan mog života, da li bih želeo da uradim ono što ću da uradim danas.” I kada god bi odgovor bio “ne” za previše dana u nizu, znao sam da moram nešto da promenim. Podsećanje na to da ću biti uskoro mrtav je najvažnija stvar na koju sam ikad mogao računati da mi pomogne da napravim velike izbore u životu, jer skoro sve, sva očekivanja, sav ponos, sav strah od poniženja ili neuspeha, sve ove stvari se samo sruče pred licem smrti, ostavljajući samo ono što je stvarno bitno. Pomisao da ćeš umreti je najbolji način, za koji ja znam, da izbegnete zamku razmišljanja da imate šta da izgubite. Već ste goli. Nema razloga da ne pratite svoje srce.

Pre otprilike godinu dana dijagnozom mi je ustanovljen rak. Imao sam pregled u 7 i 30 ujutro i jasno mi je pokazan tumor na pankreasu. Nisam do tada ni znao šta je pankreas. Doktori su mi rekli da je to skoro sigurno tip raka koji je neizlečiv i da ne mogu očekivati više od tri do šest meseci života. Doktor mi je savetovao da idem kući i da sredim poslove, što je doktorska šifra za “pripremi se da umreš”. To, ustvari, znači da pokušate da u samo nekoliko meseci svojoj deci kažete sve za šta ste mislili da ćete imati narednih deset godina da im kažete. To znači da je sve pod koncem tako da bude što je moguće lakše vašoj familiji. To znači da kažete zbogom.

Živeo sam sa tom dijagnozom čitav dan. Kasnije, te večeri, uradili su biopsiju tako što su mi gurnuli endoskop kroz grlo pa kroz stomak u creva, stavili iglu u moj pankreas i izvadili nekoliko ćelija iz tumora. Ja sam bio pod sedativima ali moja žena koja je bila prisutna, rekla mi je da su doktori, kada su videli ćelije pod mikroskopima, počeli plakati jer se ispostavilo da imam veoma retku formu raka pankreasa koja je izlečiva operacijom. Operacija je obavljena i ja sam na sreću dobro.

Ovo je bio moj najbliži susret sa smrću i nadam se da će tako i ostati još nekoliko decenija. Nakon što sam to proživeo mogu sada reći sa malo više sigurnosti nego kada mi je smrt bila korisna ali ipak samo intelektualni koncept, niko ne želi da umre, čak ni ljudi koji žele da odu u Raj ne žele da umru da bi otišli tamo,a opet, smrt je destinacija koja nam je svima zajednička. Niko je nikada nije izbegao. Tako i treba biti, jer smrt je najverovatnije najbolji pojedinačni izum života. Ona je životni agent promena. Čisti staro da bi raskrčila put ka novom. Ovoga trenutka novo ste vi. Ali, jednog dana, ne tako daleko od danas, vi ćete postepeno postati staro i bićete počišćeni. Žao mi je što sam tako dramatičan ali to je istina. Vaše vreme je ograničeno i zato ga ne rasipajte živeći nečije tuđe živote. Ne budite uhvaćeni u zamke dogmi tj. ne živite u skladu sa rezultatima razmišljanja drugih. Ne dopustite da buka tuđih mišljenja nadglasa vaš unutrašnji glas, srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta zaista želite postati. Sve ostalo je drugorazredno.

Kada sam bio mlad postojala je neverovatna publikacija koja se zvala Katalog čitave Zemlje (The Whole Earth Catalogue) i bila je jedna od Biblija moje generacije. Napisao ju je momak po imenu Stuart Brand, nedaleko odavde u Menlo Park i doneo ju je na život svojim pesničkim darom. Ovo se zbilo kasnih 60-tih, pre PC i kompjuterskog izdavaštva, tako da je sve rađeno pisaćim mašinama, makazama i polaroid kamerama. To je bilo nešto kao Google u papirnom obliku 35 godina pre Google-a. Bio sam idealista, obuzet finim alatkama i sjajnim uređajima. Stuart i njegov tim su napravili nekoliko izdanja Kataloga a na kraju, kada mu je prošao vek trajanja, i poslednje izdanje. Bile su to sedamdesete i bio sam vaših godina.

Na poleđini poslednjeg izdanja bila je fotografija seoskog puta u zoru, onakvog na kakvom biste se mogli naći kako stopate, ako ste avanturističkog duha. Ispod fotografije bilo je napisano: “Ostani gladan, ostani šašav.” (Stay hungry, stay foolish). To je bio njihov oproštaj. Ostani gladan, ostani šašav.

I ja sam uvek želeo to sebi, i sada, kad diplomirate i počinjete iznova, to želim i vama.

Ostanite gladni, ostanite šašavi. ”

Originalno objavljeno na Bašti Balkana

Share and Enjoy

Slični i Povezani Članci:

Komentari

Powered by Facebook Comments