Ivan Cankar (1876-1918)

Čovek mora biti sam da bi upoznao druge.
Čovek stavlja svoj potpis na svaki predmet koji dodirne.
Čovek sanja toliko sjajnu svetlost, koliko mračnija je noć oko njega i u njegovu srcu.
I prijateljima treba reći istinu u lice.
Iskusna žena vidi i ono što je muškarcu zauvek skriveno.
Krepost je nalik na ospice; čovek se razboli od njih jednom u životu i nikad više.
Laž ne ubija tojagom, ali se provlači krvnim žilama poput otrova, polako i oprezno, pa se i ne primećuje kako deluje.
Lepa je noć čoveku koji zna da će svanuti dan.
Na posao me u prvom redu tera – ljutnja.
Nema lepše nade od one što je nikla iz tuge i nema lepših snova od onih što ih rađa bol.
Oduvek je bivalo da čovek sanja toliko sjajnu svetlost, koliko mračnija je noć oko njega i u njegovom srcu.
Sreća je kao sunce. Kad je najlepše, zađe.
Što brbljate! Narod će sam sebi pisati presudu; neće mu je pisati ni frak ni mantija.
Više gorčine i patnje krije se u jednom jedinom radnom satu nego u jednom celom celcatom životinjskom životu.
Znate li zašto je pas veran svome gospodaru? – Jer je navikao na njegove batine.