Čovek i zmija

Jednom je iššao neki čovek iz Veljuna i nosio na leđima drva. Umoran, sede na jedan kamen i počinu. Najednom poče ispod onog kamena nešto cvileti. Taj se čovek dignu i odmaknu kamen, ali na njegovo čudo izađe ispod kamena zmija, pa reče čoveku:
– Čoveče, ti si mene oslobodio od velikoga zla, a ja ću te zato ubiti; i to najprvo ću te mojim jezikom otrovati, a od otrova moraćeš umreti!

Čovek joj odgovori:
– Ma nemoj tako, zmijo, molim te, pošštedi me. Nije pravedno, što si namislila učiniti!
Zmija mu se smilova i reče:
– Ja ti dopušštam, da potražžimo sudiju, pa kako on reče, neka bude onako!
Oni krenšuše dalje livadom kraj ššume i nađošše jednoga privezanog staroga psa.
Ispripovijedaju mu, ššta se dogodilo među zmijom i čovekom i Pas reče:
– Zmija ima pravo!
Čovek sada zatražži, da mu pas dokažže, zaššto bi zmija imala pravo. Pas poče dokazivati:
– Vidiš, čoveče, dok sam je bio mlad i jak, služžio sam svoga gospodara verno i poššteno; iššao sam sa njim u lov, kuću sam mu čuvao po danu i noći, po snegu i ledu, on je imao od mene koristi, i bio sam mu joššte veran drug i pratilac. Sada, kad sam ostario, privezao me je ovdje u špumi, da me vuci pojedu. Evo vidiš, da čovek nije ni pravedan ni zahvalan, stoga ima zmija pravo!
Čovjek sada stade moliti zmiju, da potražže drugog sudiju, jer  ovaj nije bio pravedan. Zmija pristade, i oni krenu dalje. Kad su dalje uz ššumu iššli, namerišše se na staroga privezanog konja.
Zmija reče odmah veselo:
– Evo sudije!
Oni mu ispripovedaju sve, ššta se dogodilo među njima, pa ga zamole neka sudi, ko ima pravo?
Konj reče:
– Dragi moj čoveče, zmija ima pravo. Dok sam ja bio mlad i jak, služžio sam mom gospodaru verno i poššteno. Jahao je on na meni u lov i svugde se je sa mnom zabavljao. Vukao sam mu tešške terete, njega naokolo vozio i pomagao sam mu na polju, ššumi i vodi, po žžegi, kišši, snegu i ledu. Jednom sam mu i žživot u ratu spasao. Sada, kad sam ostario, privezao me je ovde, da me vuci izjedu. Evo
vidišš, čoveče, da čovek nije zahvalan, i stoga ima zmija pravo!
Vidi čovek, da mu nema spasa, pa zamoli zmiju, da potražže jošš trećega i poslednjeg sudiju. Kad su poššli livadom dalje, sretnu lisicu i ispripovedaju njoj, ššto se među njima dogodilo, i zamole je, neka im sudi. Lisica, kako je bila lukava, privuče se k čoveku, pa mu priššapnu:
– Ako mi dadešš svoje guske i kokošši, dosudiću tebi pravo!
Onda reče ozbiljno i strogo:
– Ja ovdje kao sudija to raspraviti ne mogu, nego ajmo na ono mesto, gde se to dogodilo!
Kad su došli na ono mjesto, reèe lisica:
– Ajde ti, zmijo, u rupu, u kojoj si onda bila, a ti, čovječe, sedi onde, gde si i onda sedio!
Sad namignu lisica čoveku, a on poklopi kamenom onu rupu, u kojoj je zmija bila. Tako su čovek i lisica prevarili zmiju.
Sada se rastanu čovek i lisica, ali lisica dovikne čoveku:
– Pazi, ššta si obećao. Ja ću doći na Badnjak po svoje!
Dođe taj čovek kući, bio je celo vreme žžalostan i nije htio ništa o tome govoriti žženi.
Na badnjak htjela je žžena zaklati kokošši i guske, ali je nije pustio čovek, već joj je rekao:
– Ma nemoj klati, žženo, jer ja sam to obećao lisici, koja mi je žživot spasila!
I sada je tek čovek pripovijedao žženi, ššta mu se onda dogodilo sa zmijom.
Pred noć na Badnjak sedeli su u kući čovek i njegova žžena i gledali na prozor, ali eto ti najednom lisice po kokošši i guske, ššto joj ih je čovek obećao. Tada će žžena čoeku:
– ŠŠto ćešš ti sve ovo dati lisici, pa da mi gladujemo preko Božžića. Uzmi puššku i ubij lisicu!
Čovek doista poslušša žženu, uzme puššku i ubije lisicu. Lisica se prevali i u posljednjim žživotnim trzajima reče:
– Ovako čovek plaća. Ja sam mu spasila žživot, a on mi ga je uzeo!

Share and Enjoy

Slični i Povezani Članci:

  • Nema sličnih članaka